Адаптацију албанских имена, међутим, додатно усложњава дијалекатска подела албанскога језика — на тоскијске говоре на југу и гегијске говоре на северу албанскога језичког простора, који се у знатној мери међусобно разликују у својим фонолошким цртама. Наиме, док тоскијска фонологија углавном одговара стандардној (са изузетком неких маргиналних црта, попут уопште слабог изговора вокала средњег реда и отворености, или пак сасвим периферних тоскијских било архаичнијих одлика попут изостанка палатализације велара било иновација попут делабијализације заобљенога високог вокала предњег реда), гегијски дијалекти пак фонолошки разликују дуге и кратке вокале, и чувају и назализацију вокала као додатно обележје, махом имају палаталне африкате уместо тоскијских палаталних плозива, те задржавају само један ред палаталних африката и сл., а потпуно губе вокал средњег реда и отворености, или на његовом месту чувају старије нередуковане вокале, у многим позицијама у којима су га тоскијски говори развили, не познају ротацизам који је тоскијске говоре захватио, а у неким подручјима не познају ни заобљени високи вокал предњег реда, који се или делабијализује или мање или више отвара, итд. Поред тога, албанску језичку и културну слику додатно усложњавају и дијалекат и на њему спорадично настајала, а и данас у извесној мери чувана и негована, књижевна традиција Арбреша, албанских исељеника у јужну Италију и на Сицилију, као и други традиционални исељенички дијалекти Албанаца — у јужној Грчкој, Турској, Украјини и др.

Но ипак, упркос целом томе језичком и културном мозаику, који у нашем случају усложњава и чињеница да сви говори Албанаца у Југославији спадају у гегијске, те да је и старији књижевни језик Албанаца у Југославији и северној Албанији био заснован на гегијским говорима, савремени је албански стандардни језик, који је у највећој мери заснован на главној, матичној зони тоскијских говора, прихваћен као књижевни и општи језик код свих Албанаца, и Тоска и Гега, у Албанији и ван ње (са изузетком арбрешкога традиционалног микројезика), па стога и српска системска транскрипција албанских имена, изложена у Правопису, почива на њему.

Фонолошки и морфолошки проблеми

Други проблеми приликом адаптације имена из албанскога фонотактичке су, морфофонолошке и морфолошке природе — дакле, јављају се код распореда фонема у албанским речима, који неретко није нимало налик српскоме (пре свега имајући ту у виду консонантске групе нетипичне за српску фонологију, нарочито оне на почетку речи односно слога), затим код фонемских односа у различитим облицима лексеме, који каткад одговарају онима у српском језику (попут алтернације Ë : ∅ у албанскоме и алтернације а : ∅ у српскоме), али се према системским правилима њихови алтернанти преносе различито (нпр. у албанском DHIMITËR, PJETËR : DHIMITRI, PJETRI, датив одр. вида DHIMITRIT, PJETRIT, али у системској транскрипцији као Димитер, Пјетер : датив Димитеру, Пјетеру, а не као Димитар, Пјетар : датив Димитру, Пјетру), као и код једне специфичне обличке категорије албанских имена какву не познаје српски језик, категорије одређенога и неодређеног вида именица, услед које сва албанска имена имају не по један јединствен облик већ по два напоредна облика (нпр. DHIMITËR и DHIMITRI, ISMAIL и ISMAILI, SKËNDERBE и SKËNDERBEU, ZANË и ZANA, MJAFTIME и MJAFTIMJA, GJIROKASTËR и GJIROKASTRA итд.).

Тих се проблема системска транскрипција албанских имена изложена у Правопису слабо дотиче, или их превиђајући или их пак имплицирајући без посебне дискусије и непосредне разраде, па се они обично решавају спонтано, због чега на њих приликом адаптације имена из албанског језика треба обратити нарочиту пажњу.

Проблеми услед језичких контаката

Посебну врсту проблема у адаптацији албанских имена, који колико с једне стране усложњавају, толико са друге унешто и олакшавају адаптацију, јесу они проблеми повезани с непосредним међусобним албанско-штокавским контактима у подручјима која традиционално насељавају носиоци обеју језичких заједница (Косово, југоисточни делови Санџака, потез на југу Србије ка Врању и Лесковцу, источни појас Црне Горе и др.). У тим је подручјима контакт свакако био и најдужи и најживљи, па су се најпре ту и створили спонтани обичаји адаптације албанских имена, што се у коначници мора као својеврсна олакшица одразити и у системској транскрипцији. Тако, уистину, вели и Правопис: „И наша стандардна транскрипција мора водити рачуна о узусу створеном у средини где је међусобни контакт најживљи.“ (т. 107b). Па ипак, обичај створен у тим срединама може неретко и завести на погрешан траг — не сме се сметнути с ума чињеница да је системска адаптација најпре уређено прилагођавање између двају стандарднојезичких система, а да су традиционални језички контакти у заједничкој средини пре свега контакти остваривани између двеју конвергирајућих дијалекатских база, од којих ниједна не улази у основицу одговарајућих стандардних језика на обема странама већ су, напротив, од њих и прилично удаљене (и у албанскоме и у штокавскоме случају).

С тим у вези, ваља напоменути и то да албанска муслиманска имена која одговарају српскохрватским муслиманским именима (по етимологији, обично и по звучном утиску, а неретко и по графијском облику) не треба преносити на српски језик у њиховом штокавском лику, њиховим домаћим парњацима, већ их треба транскрибовати поштујући њихов фонолошки састав на албанском језику. Тако, нпр. албанско ISMAIL, FADIL, LATIF, XHEMALUDIN, XHEMILE/XHEMILJA, NAILE/NAILJA, SYLEJMAN не треба мотивисаном грешком преносити као српскохрватско Исмаил, Фадил, Латиф, Џемалудин или Џамалудин, Џемила, Наила, Сулејман већ у верном, албанском облику: Исмаиљ, Фадиљ, Љатиф, Џемаљудин, Џемиља, Наиља (боље него према неодр. виду), Силејман; — али по Правопису остаје л у SYLEJMAN(I) (и вар. SULEJMAN), HALIM(I), HALIT(I), SELIM(I) и сл., једнако, као Силејман(и) и Сулејман, Халим(и), Халит(и), Селим(и) због фонетског контекста (в. ниже). Слично томе и Митхат, Етхем према албанскоме MITHAT, ETHEM (MIT’HAT, ET’HEM), док у домаћим муслиманским именима Мидхат и Едхем једначење сугласника по звучности обично изостаје.

А исто тако ће важити и супротно — када се преводи са албанскога, не треба ни домаће топониме остављати у њиховом албанском облику већ их треба пренети верним домаћим обликом, укључујући ту и оне албанске топониме који имају традиционална српскохрватска имена. Тако опомиње и Правопис: „У текстовима на сх. језику (укључујући и преводе са албанског) географска имена са тла Југославије не треба транскрибовати са албанског лика него их писати онако како гласе у нашем језику (односно онако како их преузимамо из македонског језика ако су са тла Македоније и ако у нашем језику не постоји друкчије традиционално име). Исто важи и за традиционална имена са територије Албаније, типа Скадар, Драч, Валона, Дрим (Велики).“ (т. 109). Дакле, не Шкуп или Шкупи, Охер или Охри, Манастир или Манастири, Улћин или Улћини, Ђиљан или Ђиљани, Тетова, Куманова, Прешева, Ђакова, Шкодра и сл. (према албанском SHKUP(I), OHËR/OHRI, MANASTIR(I), ULQIN(I), GJILAN(I), TETOVË/TETOVA, KUMANOVË/KUMANOVA, PRESHEVË/PRESHEVA, GJAKOVË/GJAKOVA, SHKODËR/SHKODRA) већ боље Скопље, Охрид, Битољ, Улцињ, Гњилане, Тетово, Куманово, Прешево, Ђаковица, Скадар итд. (Осим када постоји посебан разлог за задржавање албанског лика, нпр. Манастирски конгрес одржан у Битољу 1908, на коме је стандардизован албански алфабет, према албанскоме KONGRESI I MANASTIRIT, и сл.)

Албански гласовни систем у поређењу са српским

Албански језик има седам вокалских и 29 консонантских фонема, од којих се већина могу изједначити са фонемама српског језика. (Практично, уз ситније фонетске и фонолошке разлике, свих 30 фонема српскога имају пара у албанском фонолошком систему, са још шест додатних албанских фонема какве српски не познаје.) Како је албански правопис фонолошки, дакле једна графема (међу којима су и девет диграфа) увек правилно одговара једној фонеми, и ми се користимо овде у представљању фонема албанског језика једнако графемама албанскога алфабета, а исто тако се и правила системске транскрипције са албанскога могу формулисати према графији, једноставности ради, једнако као и да су формулисана према самим фонемама.

Вокализам

Пет вокалских фонема српског језика добро се пресликавају у албанске вокале I, E, A, O и U. (Фонетски, албанско E и O су унешто отворенији него одговарајући стандардни српски вокали, али је ова разлика свакако занемарљива.) К томе додајемо и албанско Y, које је заобљени високи вокал предњег реда, дакле заобљени парњак вокала I. Тај вокал редовно без тешкоћа адаптирамо као и, без обзира на то што се по звучном утиску штокавскоме говорнику он може приближити и вокалу у (отуда, примера ради, Ђустина према GJYSTINË/GJYSTINA) — ипак, транскрипције које албанско Y преносе као у погрешне су.

вокали	предњег реда	средњег реда	задњег реда
високи	I • Y		U
средњи	E	Ë	O
ниски		A

И друга вокалска фонема у албанскоме коју фонологија српскога не познаје јесте Ë, вокал типа полугласника, средњег реда и средње отворености — тзв. „шва“. Фонетски се овај вокал реализује сасвим неједнако у разним позицијама у албанском језику, због чега се могу створити проблеми приликом његова преношења. Изговор овога вокала знатно варира и по албанским дијалектима, и у зависности од типа слога у коме се налази, и у зависности од места у речи на коме се налази, а креће се при томе од изузетно краткога и редукованог вокала (у отвореном слогу), чак и од потпунога губљења (на крају речи), па све до вокализације у виду спуштања и изједначавања с вокалом A или чак и лабијализовања и померања уназад, све до средњег или ниског вокала задњег реда (у затвореном слогу, нарочито испред назала).

Додатни проблем транскрипцији ове вокалске фонеме ствара и његова морфолошка и морфофонолошка улога у албанском језику — наиме, овај вокал јавља се између осталога, а што је за нас најважније, као наставак за номинатив неодређеног вида великога броја албанских женских имена, а учествује и у морфофонолошким алтернацијама у којима се појављује и губи (алтернира са ∅) у различитим облицима једне лексеме, између осталог и у за нас важним морфолошким категоријама одређеног и неодређеног вида једног броја албанских личних имена женског и мушког рода. Као решење ових проблема, Правопис предлаже да се од женских имена која се у номинативу неодређеног вида завршавају на -Ë приликом адаптације на српски уместо тога облика узима облик одређеног вида, који уместо -Ë има у номинативу наставак -А (т. 107a). Тиме се, дакако, не само заобилази проблем преношења вокала Ë већ се омогућава и да се албанска женска имена доста природније и лакше и морфолошки и синтактички прилагоде српском изразу. У свим другим позицијама осим на крају речи, Правопис налаже транскрипцију албанскога Ë редовно као е. То се показује и у пракси као најчешће спонтано преношење, пре свега графијски мотивисано.

Албанске вокалске групе типа YE, UA, OI, IE и др. често се анализирају као дифтонзи у фонологији албанскога. То, међутим, није од утицаја за српску адаптацију: све се оне преносе транскрипцијом појединачних вокала од којих се састоје, са уметнутим међувокалским ј тамо где је оно предвиђено Правописом српскога језика. Тако нпр. Кријезију спрам KRYEZIU и сл.

Консонантизам

Штокавско п, б, т, д, к, г, ф, с, з, ш, ж, ц, ч, џ, м, н, њ, р, л и ј и фонетски и фонолошки сасвим се поклапају са одговарајућим албанским P, B, T, D, K, G, F, S, Z, SH, ZH, C, Ç, XH, M, N, NJ, RR, LL и J. К томе још штокавско ћ и ђ могу се без тешкоћа фонолошки изједначити са албанским Q и GJ, иако су фонетски гледано овај први пар африкате, а други пар плозиви сасвим слични македонскима ќ и ѓ (тако у стандардноме албанском и у главнини тоскијских говора, док у многим гегијским пак говорима на месту тих плозива и фонетски долазе африкате сасвим сличне источноштокавскима, или мало тврђе с тенденцијом ка изједначавању с африкатским паром Ç и XH, што опет ни штокавскоме није непознато).

консонанти	лабијални	дентални	алвеоларни	посталвеоларни	палатални	веларни	глотални
плозиви	P • B	T • D			Q • GJ	K • G
фрикативи	F • V	TH • DH	S • Z	SH • ZH			H
африкате		C • X		Ç • XH
назали	M	N			NJ
вибрант			RR
једноударник			R
апроксиманти		LL • L			J

Даље, штокавско се х, иако веларни фрикатив у стандардноме језику и већини дијалеката, такође може без тешкоћа фонолошки изједначити са албанским глоталним H, а исто тако и штокавском се в, иако је ово апроксимант, може наћи фонолошкога па донекле и фонетскога пара у албанскоме опструентском V. Једини штокавски консонант који, дакле, остаје неспарен јесте љ, коме по звучном утиску, међутим, такође сасвим лако одговара албанско L (фонетски је то мекано л, налик љ, какво се, рецимо, среће у дијалектима дуж јадранске обале и на отоцима), што и спонтани осећај штокавских говорника углавном потврђује, али се ипак албанско L и штокавско љ не могу тако сигурно ни фонетски ни фонолошки изједначити. Ова албанска фонема, зато, ствара и понајвише проблема у транскрипцији и адаптацији. Системска транскрипција, изнета у Правопису, у вези са албанским L стога предлаже (т. 107b) да се оно преноси као л у положају испред е и и, ослањајући се на изговор тога гласа у дијалектима где су албанско-штокавски контакти најјачи (југозападно, северно и источно од Проклетија), а као љ у свим другим положајима — испред других вокала, испред тврдог консонанта, на крају речи (в. више испод).

Преостале четири фонеме албанскога непознате су сасвим штокавској фонологији, али се једна од њих појављује код штокавских говорника алофонски. То је звучна дентална/алвеоларна африката X, која се и код штокавских говорника појављује фонетски, као алофон безвучне африкате ц испред звучних опструената (у говору у примерима попут зец‿би побегао, месец‿га греје, отац‿двоје деце), а у албанскоме има статус фонеме, слично македонском ѕ. Према Правопису, транскрибује се као дз, што подражава изговор те африкате. Непознат је штокавској ни фонологији ни фонетици и пар денталних фрикатива TH и DH (какви постоје и у грчком), који се по Правопису преносе најближим плозивима т и д, као и алвеоларни једноударник R (глас којем недостаје вибрације какву поседује вибрант RR односно р већ се изговара само једним кратким ударом језика од алвеоле), који се и код штокавских говорника може јавити у индивидуалном изговору као факултативна варијанта гласа р, те који се и у транскрипцији са албанскога просто изједначује са вибрантом RR, и оба се преносе као р.

Системска правила транскрипције са албанскога

С обзиром на досад изложено, можемо резимирати системска правила транскрипције и адаптације албанских фонема, како су изнета и у Правопису, одговарајућим фонемама српскога језика. Фонеме албанскога представљене су одговарајућим графемама албанске латинице, будући да је због албанскога фонолошког правописа транскрипција са албанскога једнако спроводљива фонемски као и графијски.

A, B, C, D, E, F, G, H, I, J, K, M, N, O, P, R, S, T, U, V, Z

1) Код следеће 21 општелатиничке графеме албанскога алфабета, и код фонема које оне у писму представљају, увек постоји једнак фонолошки однос (а најчешће и фонетски, уз занемарљиве разлике) са гласовним вредностима истих графема наше латинице:

A	B	C	D	E	F	G	H	I	J	K	M	N	O	P	R	S	T	U	V	Z
а	б	ц	д	е	ф	г	х	и	ј	к	м	н	о	п	р	с	т	у	в	з

Ç, DH, GJ, LL, NJ, Q, RR, SH, TH, X, XH, Y, ZH

2) Затим, наредних 13 албанских графема, које су стране општој (а махом и српскохрватској) латиници, такође се свеједно без тешкоћа могу транскрибовати и адаптирати фонемама односно графемама српског језика, без изузетака и у сагласју са контрастивном фонетиком и фонологијом двају језика:

Ç	DH	GJ
ч	д	ђ
ÇABEJ → Чабеј (*)	DHIMITËR → Димитер	GJERGJ → Ђерђ
KORÇË/KORÇA → Корча	DHIMITRI → Димитри	MIGJENI → Миђени
ÇAMËRI(A) → Чамерија	BARDH(I) → Бард(и)	DUKAGJIN(I) → Дукађин(и)
ÇAPALIKU → Чапалику	BARDHYL → Бардиљ
LL	NJ	Q
л	њ	ћ
NIKOLLË/NIKOLLA → Никола	FRANJA → Фрања	QEMAL → Ћемаљ
MILLOSH(I) → Милош(и)	LUSHNJË/LUSHNJA → Љушња	EQREM → Ећрем
FRAKULLA → Фракула		VEQILHARXHI → Већиљхарџи
LLESHANAKU → Лешанаку		QOSJA → Ћосја
TOPALLI → Топали		KRASNIQI → Краснићи
RR	SH	TH
р	ш	т
RROK → Рок	SHËNGJIN(I) → Шенђин(и)	THAÇI → Тачи
CËRRIK(U) → Церик(у)	BUSHATI → Бушати	VITHKUQI → Виткући
MUHURR → Мухур	BERISHA → Бериша
CURRI → Цури	SHALË/SHALA → Шаља
	SHLLAKU → Шлаку
X	XH	Y
дз	џ	и
XOXA → Дзодза	HOXHA → Хоџа	HYSË/HYSA → Хиса
BËRXULLË/BËRXULLA → Бердзула	BOJAXHIU → Бојаџију	ABDYL → Абдиљ
	VEQILHARXHI → Већиљхарџи	BARDHYL → Бардиљ
	XHEVAHIR → Џевахир	SYLEJMAN(I) → Силејман(и)
ZH	(*) ^{Изворни облици раздвојени косом цртом јесу одређ. и неодр. вид}
ж	^{именице који се једнако транскрибују. Где се јавља суфикс односно}
LEZHË/LEZHA → Лежа	^{наставак у загради, ради се о различитим морфолошким облицима}
LIBRAZHD → Либражд	^{(вида) или изведеницама типа презиме < топоним/антропоним.}

Вокал Ë

3) Адаптацију преосталих двеју албанских фонема, у графији Ë и L, потребно је додатно образложити. Вокал Ë транскрибује се као е другде, и као а на крају речи:

Ë се генерално транскрибује као е, у свим позицијама у свим речима (Пермет, Љаберија, Малесија, Шенђин, Пјетер, Димитер према албанском PËRMET, LABËRI(A), MALËSI(A), SHËNGJIN, PJETËR, DHIMITËR), осим на крају речи, где представља наставак за номинатив једнине именица женског рода у неодређеном виду.

На крају речи, тј. када је наставак за номинатив неодређеног вида женског рода, -Ë се обично у изговору изузетно редукује или и сасвим губи; због чега се у адаптацији албанских имена на српски и не узима тај већ њихов напоредни облик у одређеном виду, који се завршава на -А, чиме се албанска имена женског рода и верније прилагођавају српској морфологији и синтакси (TEREZË → одр. вид TEREZA, DRITË → DRITA, DIANË → DIANA, MIMOZË → MIMOZA, BLERTË → BLERTA, MIRDITË → MIRDITA, KORÇË → KORÇA, TIRANË → TIRANA, SARANDË → SARANDA, те тако и GJIROKASTËR → GJIROKASTRA, па према томе Тереза, Дрита, Дијана, Мимоза, Блерта, Мирдита, Корча, Тирана, Саранда, Ђирокастра).

Ë	транскрипција
на крају речи (ж. р.)	а
у другим позицијама	е

Консонант L

4) У вези са системским преношењем и прилагођавањем консонанта L (Правопис, т. 107b), такође треба истакнути неколико ствари:

L се преноси као л (једнако албанскоме LL) у положају испред вокала и и е (односно испред албанских извора I, E, Y, и Ë када није на крају речи). Претпоставка је системске транскрипције да ће овај умекшани глас, по звучном утиску између српских л и љ — ни тврд као српско л нити мек као српско љ — у одговарајућем фонетском контексту испред предњих вокала и и е, када се преноси тврдим л, и у српској адаптацији фонетски развити додатну умекшаност. Ова препорука Правописа ослања се и на једнако фонетско стање развијено у штокавским говорима у непосредном албанском суседству, где су међусобни језички контакти и најживљи. Дакле, албанско RILINDJA, SALI, ALI, HALIT, HALIM(I), LIRIE, LIRI(A), ADELINË/ADELINA, MALIQ, TEPELENA, SELIM(I), LEKË/LEKA, MALËSI(A), KOLEC и сл. према системској транскрипцији преносимо као Рилиндја, Сали, Али, Халит, Халим(и), Лирије, Лири(ја), Аделина, Малић, Тепелена, Селим(и), Лека, Малесија, Колец итд.

У свим другим позицијама (испред других вокала, испред тврдог сугласника, на крају речи), албанско L обичније се преноси као љ: LATIF, SHALË/SHALA, KELMENDI, FADIL, ABDYL, GOLAJ, PULAJ, LALAR, SELMAN(I), ISMAIL, QEMAL, XHEMIL, VEQILHARXHI, FLORË/FLORA итд. као Љатиф, Шаља, Кељменди (као презиме, а традиционално Климент када се мисли на северноалбанско племе), Фадиљ, Абдиљ, Гољај, Пуљај, Љаљар, Сељман(и), Исмаиљ, Ћемаљ, Џемиљ, Већиљхарџи, Фљора.

Албанска консонантска група LJ (L + J) преноси се као једно српско љ: FILJA, NAILJA, LULJETA, ILJAZ као Фиља, Наиља, Љуљета, Иљаз и сл.

„Ово су ипак само оријентациона правила“, наводи Правопис (т. 107b), „од којих ће реално бити одступити из различитих разлога. Због већ створеног обичаја писаћемо л а не љ у Елбасан, Валона, Клос. Кад се у истој речи два пута понавља L, и друго ћемо транскрибовати као и прво, без обзира на позицију: Љуљиште (LULISHTE), Љаљез (LALËZ).“ Па тако и у другим случајевима: LELCAJ као Лелцај.

Правопис даље наводи: „Ради погоднијег изговора (дисимилација) писаћемо л а не љ у суседству меког сугласника: Улћинаку (ULQINAKU), Фуше Булћизес (FUSH’ E BULQIZËS)“ — овде је необичан поступак спајање генитивног члана E с претходном речју, али фонетски можда објашњив.

И такође: „Писаћемо љ испред и кад име на L (љ) добије наставак I: Фадиљи (према Фадиљ)“ — одакле вероватно треба изузети албанска презимена са творбеном основом на -L и суфиксом -I (која ће, транскрибована као самосталне речи, системски изаћи на -ли), јер адаптација на српски језик не треба сувише да залази у творбене процесе албанскога језика, који штокавскоме говорнику и не морају бити познати. Ова правописна препорука пак наћи ће примене у случајевима у којима је граматичка или творбена основа имена на -L прозирна и за штокавскога говорника, тј. како закључује Правопис: „Уопште, треба се старати да се при транскрипцији не нарушавају спонтано створени обичаји“.

L	транскрипција
испред предњег вокала	л
у другим позицијама	љ
у групи LJ, заједно са J	љ (не љј, лј)
када се понавља у речи	друго као прво
у суседству меког консонанта	л
основē на -L испред наставка -I	љ

Спонтано се, међутим, у новије време веома често уопштава преношење албанскога L као љ доследно у свим положајима — тако Чапаљику, Наиље, Иљир, Хаљими, Хаљит, Љека итд. (према ÇAPALIKU, NAILE, ILIR, HALIMI, HALIT, LEKË/LEKA). Тако општа пракса изазива системску транскрипцију. Такође некад пракса открива и проблеме у адаптацији вокала Ë, тако што се јављају адаптирани ликови Лек/Љек Матранга (мотивисано фонетски), Трнавци (мотивисано фонетски, као и проблемима услед језичких контаката и међујезичке сличности) и сл., где је по системској транскрипцији Лека Матренга, Тернавци (према LEKË MATRËNGA, TËRRNAVCI). На такве случајеве мора се обратити пажња.

Други посебни случајеви

Консонант + J: Ређе је у албанским именима у корену речи, а чешће морфолошки условљено (на границама морфема) појављивање двочлане консонантске групе са J у другом делу, на чију би адаптацију требало обратити посебну пажњу јер фонологија српског не трпи многе од таквих консонантских група (нарочито групе с меким консонантом и ј у другом делу). Тако групу LJ, како је истакнуто изнад, треба просто транскрибовати као једно љ (а не као љј или лј); али с друге стране, треба пазити на то да група DJ из албанских имена остаје дј и у транскрипцији на српски (не прелази у ђ): Рилиндја према RILINDJA и сл. Недоумице би се могле јавити и приликом адаптације група QJ и GJJ, које се јављају на границама морфема, јер су за штокавске говорнике немогуће групе ћј и ђј. Вероватно би у тим случајевима (који посве и нису чести) било оправдано како задржати тако и упростити изворну консонантску групу (на једно ћ, ђ). Друге консонантске групе са J у другом делу не би требало да стварају проблеме у адаптацији: Гонџја (алб. GONXHJA према GONXHE) и сл.

Крајње I (геогр. ж. р.): Један број албанских имена женског рода завршава се наглашеним -I у неодређеном виду, и то нарочито међу географским именима (LABËRI, MALËSI, ÇAMËRI, ARBËRI, TOSKËRI, GEGËRI — гегијски TOSKNI, GEGNI). Смисленије је, предлаже Правопис, као и код имена женског рода на -Ë, и од ових имена приликом адаптације узимати њихов облик одређеног вида на -IA за полазни, те их транскрибовати као Љаберија, Малесија, Чамерија, Арберија, Тоскерија, Гегерија, Тоскнија, Гегнија и сл. (Када је ARBËRI презиме, са ненаглашеним -I, онда је у одређеном виду мушког рода, и преноси се као Арбери. Ако се под ARBËRIA подразумева средњовековна држава са простора данашње Албаније, боље је користити устаљени назив Арбанон него транскрибовати са албанског лика — или, ако је то потребно, користити оновремени, средњовековни српски назив Рабан. Исто тако, савремено албанско име за Албанију или уопште албанске просторе, SHQIPËRI(A) — гегијски SHQIPNI(A) или SHQYPNI(A), ако се из неког разлога не преводи, адаптира се као Шћиперија односно Шћипнија. Од истог је корена и албански етноним SHQIPTAR, који се обично преноси спонтано на Шип- уместо Шћип- и махом пејоративно употребљава у српском, што није исправно када се може употребити неутралан стандардни назив Албанац; следећи принципе изложене у т. 109. Правописа.)

Консонантске групе SH и TH: Ваља обратити пажњу на појаву присутну у неким албанским муслиманским именима, да графије SH и TH не представљају албанске консонантске фонеме које преносимо као ш и т већ представљају групе двају одвојених консонаната сх и тх (ISHAN, ETHEM, MITHAT), те их тако треба и преносити у транскрипцији (као Исхан, Етхем, Митхат). Понекад се и у албанској, изворној графији бележи апостроф између ових консонаната, да означи како они не чине диграф: IS’HAN, ET’HEM, MIT’HAT. Тај апостроф, дакако, нећемо преносити у адаптираном облику, али ћемо пренети консонанте с, т и х одвојено.

Укорењени облици: Постоји један број укорењених, традиционалних облика албанских имена у српскохрватском језику, као и један број топонима који имају напоредне српскохрватске и албанске традиционалне облике, а које приликом транскрипције са албанскога најчешће не би требало мењати без одређеног разлога, или их у текстовима уопште не би требало ни транскрибовати према албанском лику — већ их боље преводити. Таква су имена Скадар, Валона, Кроја, Скендербег, Москопоље, Скопље, Охрид, Метохија, Драч, Бојана, Мајка Тереза и др. (већ изнад поменута), насупрот албанских SHKODËR/SHKODRA (→ Шкодра), VLORË/VLORA (→ Вљора), KRUJË/KRUJA (→ Круја), SKËNDERBEU (→ Скендербеу), VOSKOPOJË/VOSKOPOJA (→ Воскопоја), SHKUP (→ Шкуп), OHËR/OHRI (→ Охер/Охри), RRAFSHI I DUKAGJINIT (→ Дукађинов/Дукађинијев плато), DURRËS (→ Дурес), BUNË/BUNA (→ Буна), NËNË TEREZË/TEREZA (нпр. у називима типа RRUGA „NËNË TEREZA“ → улица Мајке Терезе а не „Нена Тереза“). Спорадично се и данас јављају и донекле устаљују и друге несистемске транскрипције појединих имена, али је њихов језички домет најчешће премали, а животни век прекратак, да би оставиле утицаја на правописну норму.

Морфолошка адаптација имена из албанског језика

У вези са албанским антропонимима и топонимима, известан проблем приликом њихове адаптације на српски језик представља постојање напоредних облика у неодређеном и одређеном виду свих именица у албанском језику. То који ће се од двају напоредних облика узети као полазни приликом адаптације на српски, повлачи за собом низ и гласовних и морфолошких последица по адаптирани облик албанског имена. Правопис се овога проблема не дотиче директно, али се може посредно закључити из његових препорука како се ваља, уопште, старати о томе да адаптација албанских имена изгледа морфолошки што природније и у српском језику. Стога, о избору облика који ће се у адаптацији узети за полазни, можемо истаћи следеће смернице:

Имена женског рода

Топониме и лична имена женског рода са обликом неодређеног вида на -Ë и одређеног вида на -A треба преносити према њиховом облику одређеног вида. Тако: DRITË → DRITA, DIANË → DIANA, MIMOZË → MIMOZA, BLERTË → BLERTA, MIRDITË → MIRDITA, KORÇË → KORÇA итд. Тиме се тако адаптирани лик смисленије прилагођава и штокавској морфологији и синтакси (лакше се деклинира и учествује у творбеним процесима — Дрита : Дритē, Дритин; Корча : Корчē, корчански).

Топониме женског рода са обликом неодређеног вида на наглашено -I и одређеног вида на -IA треба преносити према њиховом облику одређеног вида: MALËSI → MALËSIA, ÇAMËRI → ÇAMËRIA, TOSKËRI → TOSKËRIA итд. При томе се у адаптацији на српски међувокалско ј умеће између и и а (Малесија, Чамерија, Тоскерија). За тако адаптиране топониме у морфолошком и синтактичком погледу важи исто што и изнад, па се стога вероватно исти поступак може препоручити и за женска лична имена на -I у неодређеном виду (типа MERSI → MERSIA); али пак мушка лична имена на наглашено -I у неодређеном виду треба преносити према том облику (ALI → Али, SAMI → Сами, MEHDI → Мехди), а не према облику одређеног вида на -IU/-IA (осим у посебним случајевима).

С обзиром на изнад изложено, и генерално се може препоручити да се као полазан облик и за друга албанска женска имена, нарочито она код којих постоје гласовне или обличке недоумице у облику неодр. вида, узима облик одређеног вида радије него неодређеног. Тако: Ђирокастра (према GJIROKASTËR → одр. вид GJIROKASTRA), па и боље Наиља (према NAILE → одр. вид NAILJA) него Наиле (јер се тај облик лошије морфолошки прилагођава, а ствара и транскрипциону недоумицу л : љ), и тако сва имена на -LE/-LJA. Остала албанска женска имена на -E преносе се спонтано углавном према облику неодређеног вида (Гонџе, Лирије, Букурије, Букуроше према GONXHE, LIRIE, BUKURIE, BUKUROSHE), што је опет добро решење с обзиром на постојање незгодних консонантских група са J у облицима одређеног вида (GONXHJA, BUKUROSHJA и сл.), но ни у једном случају не би требало принципијелно одбацивати било коју од двеју могућности.

Имена мушког рода

Топоними и лична имена мушког рода углавном се спонтано преносе према облику неодређеног вида (FADIL, HALIT, BERAT, VITHKUQ, AGIM, AGRON, ALI, SAMI → Фадиљ, Халит, Берат, Виткућ, Агим, Агрон, Али, Сами). Међутим, не треба одбацивати ни могућност преношења према облику одређеног вида у посебним случајевима (нпр. ако се, као део неког другог назива, преноcе читаве синтагме са именицом у одређеном виду, или ако је оригинал у одређеном виду а није топоним или антропоним). Обоје је прилагодљиво штокавској морфологији.

Презимена

Албанска презимена су по правилу у одређеном виду, било да су женског или мушког рода. Према том облику их треба и преносити: BERISHA, VITHKUQARI, ALIU, ALIA, MIRDITA, SHALA, DAUTI, ZOGU, AVDIU, FEHMIU → Бериша, Виткућари, Алију, Алија, Мирдита, Шаља, Даути, Зогу, Авдију, Фехмију. При томе пажњу треба обратити на појављивање вокалских група (-IU, -IA и сл.) у које се при адаптацији уноси међувокалско ј.

Литература

Правопис српскога језика (1994): т. 107—109 (Имена из албанског језика). Нови Сад: Матица српска.

Dodi, A. (2004). Fonetika dhe fonologjia e gjuhës shqipe. Tiranë: Instituti i Gjuhësisë dhe i Letërsisë i ASHSH-së.
Dodi, A. (1970). Fonetika e gjuhës së sotme shqipe. Prishtinë: Enti i Teksteve dhe i Mjeteve Mësimore i KSA të Kosovës.
Drejtshkrimi i gjuhës shqipe (1973). Tiranë: Instituti i Gjuhësisë dhe i Letërsisë i ASHSH-së.
Gjinari, J. (1975). Dialektologjia shqiptare. Tiranë: Universiteti i Tiranës.

Костић, Ђ. & Имами, С. (1969). Фонетика албанског језика. Београд: Институт за експерименталну фонетику и патологију говора.
Станишић, В. (1995). Српско-албански језички односи. Београд: Балканолошки институт САНУ.

албански транскрипција

СРПСКИ ЈЕЗИЧКИ АТЕЉЕ

Проблеми приликом транскрипције са албанскога

Социолингвистички проблеми